5.oktobar 2010. - Utorak

Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, ?
"Ali, danas je praznik!" - viknuo je neko iz poslednjeg reda.
Mršavi, pomalo ukočeni student, mrzovoljnog izraza lica, počeo je pakuje kameru za snimanje predavanja u torbu. Izgledao je kao novopečeni, pomodni levičar, nekoliko mindjuša na levom uhu i crna, musava tunika, ali ipak su se sve nijasne ispranih sivih sjajno i namenski uklapale. Jutarnje sunce je pržilo metalne obode oko prozora, kišu je na momente smenjivala vrućina, a studenti nisu znali da li da se raskomote ili da ostanu obučeni, i da se preznojavaju. Klima se poprilično izmenila, više nije bilo proleća ni jeseni, i to je bilo zvanično – meterološki savezi su javili ovaj podatak još pre dve-tri godine. Tako, leto je trajalo do početka novembra, a zima do sredine aprila.
" Pa šta ako je neradan dan, znamo kakav je, to mu ništa ne znači, održaće predavanje " – rekla je, samouvereno, neka studentkinja iz srednjeg reda, koji je u stvari i bio prvi popunjeni, jer niko i nije hteo da sedne skroz napred.
Većina prisutnih bila je pospana, jer su ove jeseni, koja se i dalje tako zvala iako, kao godišnje doba nije postojala, upisali drugu godinu fakulteta. Nije više bilo početnog entuzijazma i sreće što su upravo oni izabrani.
" Praznik je, razumeš, on nema prava da nas drži ovde. Niko i ništa ne radi danas. Mogu da ga prijavim, evo stvarno, ja ću da ga prijavim, krši zakon"- poslednji red je i dalje insistirao.
" Dobro, prijavi ga, šta da ti radim. Mi ostajemo, ti idi, imaš uobičajeni film na televiziji, onaj gde Sergej glumi čedu " - reče mladić u levom uglu, već pišući datum predavanja. On je imao svesku i olovke a svi ostali su, kako je to već uobičajeno u poslednjih par godina, snimali predavanja mini kamerama. Ovaj način je bio lakši i potpuno verno su mogli da reprodukuju sve što su profesori govorili. Čak su se i ispiti ponekad održavali preko video linka, u slučajevima kad su studenti na putu ili bolesni, kod kuće. Škola je postala strožija nego što je to bila početkom veka.
" Dobro, odlazim, ne mogu više da ga čekam. Evo ti moja kamera, daj pusti taj papir "- Mršavi je istrgao svom kolegi jedinu svesku koja se nalazila u učionici, i u ruke mu stavio već spakovanu kamericu. Nekoliko studenata, kojima nije bilo do ranojutarnjih rasprava, na odluku mršavog da izadje, glasno su aplaudirali.
Brzim korakom, student u crnom podje ka izlazu, i na dovratku reče: "Nema rada za praznik, hoćemo naša prava, no pasaran".
"Jebi se "- odzvoni kroz kabinet, iz više glasova.
Neko je uključio radio na mobilnom telefonu. Standardna praznična muzika, na skoro svim frekvencijama: "…Proći će i njihovo"; "…Budućnost čeka iza ugla " i neka pesma "Šejn" čiji tekst nije imao nikakve veze sa legendama o revoluciji.
"Daj, nadji nešto drugo, ne mogu više da slušam te starudije"… - Ljupka devojka je otela telefon svojoj koleginici i počela da menja stanice.
Vazduh je bio vlažan od kiše i odlučili su da otvore još jedan prozor. Suviše dugo su čekali.