30. decembar 1999. - četvrtak

…tih dana mi nije išlo. U vreme oko početka novog milenijuma, koji u stvari i nije bio novi milenijum nego je godina okrugla i svi su raspravljali o tome da li TO pada ove ili sledeće godine. Ja sam se držao teorije Artura Klarka i nisam popustio raspoloženju neukog puka. Ipak, planeta traži razloge za žurke i milenijum će se slaviti naredne dve sezone. Podvlačenje crte, biranje najboljih u poslednjih hiljadu godina…Tako će to da izgleda. Mene lično najviše interesuje ona kategorija " Najbolji album dvadesetog veka". Čekam hrabrog novinara koji će da nadje i napravi paralelu na relaciji Mikelandjelo - Šekspir – Džon Ford - Elvis - Bil Gejts i onda mogu da odahnem.
Ja sam pisac inače, relativno uspešan, rekao bih, pisac u pokušaju, i ovde sam da ispričam istinitu priču. Po prvi put u životu neću izmišljati, ali je istinita priča samo jedna i jednom može da se napiše…Ako loše prodjem sa istinom, u fikciju se vraćati neću, a ako je moja istina dovoljno interesantna, dobar sam i da izmišljam. Tako sam odlučio…
Kažem, nije mi išlo u predveče 2000. Loše sam pisao, inspiracija je bila bedna: prolazne žene, jednolična politika, nedovoljno tmurno vreme za očajavanje, knjige koje sam čitao bile su više uvrede nego književnost. U takvom trenutku ja pokušavam da promenim svoj " autorski rukopis ". Do sada sam pisao neke postmodernističke porodične priče u kojima se prepliću epohe ( prva knjiga ), i klasični špijunski triler ali na našim prostorima ( čuveni road – chase po Šumadiji iz mog drugog romana je mnoge ostavio bez daha ! ). Sada sam počeo sam da radim na ljubavnoj priči, koja je u stvari moja tužbalica nad činjenicom da imam više od trideset godina a da mi je emotivni život očajan, nema ga takoreći. Priča je puna filozofskih misli, sudbinskih susreta, svega onoga što mi je falilo u realnosti. Smislio sam da je objavim u nekim dnevnim novinama, da neka predivna žena to pročita, javi mi se i ja rešim svoj problem. A bilo je i lepih delova, evo citat: Glavni lik ove moje trik – priče je junakinja koja luta Evropom i kroz sebe, u potrazi za čovekom svog života. Nesto kao početak Vendersovog " Do kraja sveta ". Ona je kao stalno u nekim avanturama kojima je suštinski motiv potraga za NJIM. Lukavo pišem u ženskom rodu da bi se sve te devojke koje će mi pokucati na vrata lakše identifikovale. A i kičim malo više nego što treba da bi ženska srca brže zakucala. Ipak, i moja junakinja kao da zna za moj " pakleni " plan i izdaje me od kada je počela jesen, pa ja već tri meseca ne pišem ništa. Prijatelji polako dižu ruke od mene, šuška se da ću propasti, razmišljam o tome da postanem alkoholičar i predjem u pesnike, stalno mislim na Toma Vejtsa i tako unedogled…