25.mart 1999. – četvrtak

07:23
" Tokom noći, krdo belosvetskih manijaka koji sebe zovu Nato, iz svojih metalnih orlova ispalilo je nekoliko bombi sa duboko razarajuçim dejstvom na planinu Kosmaj, uništivši stanište retkih ptica kao i zverinjak u kome je obitavalo par zakonom zaštićenih vrsta životinja. Planina Kosmaj potpuno je opustošena ovim manijaãkim napadom poslušnika perverznog saksofoniste…Očekujemo izveštaj od naših reportera…"
07:55
" Kako nezvaniãno saznajemo, naša vojska je izvojevala još jednu pobedu nad tehnički opremljenijim neprijateljem i oborena je jedna bezpilotna letelica.
Ljudskih žrtava nema. "
Tog jutra, od razornih bombi, živote su izgubili svi zatočenici najbolje čuvane evropske tamnice, specijalnog zatvora za ljude koji su tokom poslednjih pedeset godina predstavljali opasnost za jugoslovenske vlasti. Zvanično, ovo mesto nikad nije postojalo. Vest niko nije objavio.
Kosmaj, planina u Srbiji, SRJ
10:04
Vukan Stamenković, vojnik Vojske Jugoslavije, posmatrao je ptice. Ispružen na vlažnoj travi, ruku prebačenih iza, podupirući glavu. Video je orlove i oblake, sunce i osećao toplotu. Kao retko do tada, bio je miran. Nekada je ležao ovako u parku, prvim danima proleća i gledao u nebo, razmišljao o stvarima o kojima deca misle često. Šta je kosmos i da li ima kraj? Zašto se oblaci pomeraju? Ako stanem na oblak, šta bi se dogodilo? Da li ima Boga tu negde i šta on radi sada? Na mnoga od ovih pitanja dobio sam odgovor – mislio je dok se podupirao o pušku, da ustane. Bog ništa ne radi jer ne postoji.
Osećao se dobro, ratište je ponovo predstavljalo način da bude koristan. Sve drugo ga je mrzelo i bio je kao lav u kavezu, živeo je na silu… Zvučao je sebi kao iz filmova, reči koje je mogao da čuje samo kada su bile napisane, služile su mu da bi sebe ubedio u smislenost života. Ja sam, ponavljao je, Pukovnik Kurc, Snejk Plisken, Viljem Volas,Itan Hant, Bad Vajt, Džon Rambo… Sa sobom je govorio rečenicama koje su mogle da postanu naslovi u novinama ili naslovi knjiga o njemu, " Vukan – mit ili čovek ". I sledeće što je pomislio zvučalo je kao početak novog poglavlja…
" Komšije su bile dečija igra, ovo je pravo…" još jednom je pogledao u nebo, mešajući ptice sa nekim helikopterima koji su se približavali i razmišljao o tome kako je oduvek želeo da bude pilot. A nije mogao, jer nije dobro video na daljinu. Tu manu je nasledio od pokojnog oca.