22. novembar 1995. - Sreda

Dejton, Ohajo, Sjedinjene Američke Države
Više nisam imao šta da izgubim. Ovde je to tako, pretpostavljam da je i kod vas isti slučaj. Dodjete u bolnicu. Pregled. Dobar dan kako ste danas? Imate rak prostate, dajemo Vam još tri do četiri meseca. I to tako hladnokrvno, nemam reči. To uvek svi kažu – Doktore, nemojte da mi uvijate, odrasli smo ljudi...A kada je istina tako neprijatna, onda zaboravimo šta smo tražili. Momentalno. Ma, bolje bi bilo da su mi uvili istinu u milion oblandi pa sve to sa šlagom nego tako. Jop sto dana...Znači za put oko sveta i imam još dvaes' da mi se nadje. Za svaki slučaj, zlu ne trebalo.
A kako se sve ovo desilo? Da postanem TV zvezda? To Vas zanima? Pa tako sam i mislio, dok sam bio običan prodavac cipela, jedva da mi se bilo ko i obraćao. Žena mi je umrla, poginula jadna u avionskoj nesreći, pre desetak godina. I ostavila me sa sinom, mojim Lenijem...A dete ko dete, za inat, pa je bio opsednut, čime drugim nego avionima.
Nisam se posle ženio...Ma, nije da nisam mogao nego žao mi je bilo sina. Voleo je mamu strašno, ko svi dečačići. Ponekad sam mislio da me je popreko gledao i priželjkivao da sam ja bio na njenom mestu, glupa pomisao, ali tako je.
I eto, oni meni kažu još sto dana. A malom nisam ništa ostavio. Uštedjevina nikakva. Ta kuća, dvospratna u predgradju, jedva da nešto i vredi. On je divno dete, talentovan ali ja nisam imao para da mu obezbedim to što je hteo. Skupo je to moj gospodine, kako rekoste, ah, da Robert.
Kažem, ja sam vodio tu radnju sa cipelama.Veoma popularna, pogotovu za ovako ljude srednjih godina, fino je išlo. Ulagao sam dosta u posao, zato i nisam imao bog zna šta od para u banci. Ali, dete ni da čuje. Kaže "Nikad u prodavce cipela". Razumem, oni imaju druge ideje od roditelja, to je tako uvek. Ma ima tu neka priča, baš me je jedan moj kolega isprovocirao, samo što mu nisam zube polomio. Da li mi Jevreji vladamo svetom? Zamislite, on je hteo da kaže kako je cela stvar nameštena i da to ima veze sa tim što smo Jevreji. Na kraju krajeva, moja pokojna žena, bog da joj dušu prosti, nije bila nikakva Jevrejka. Katolkinja iz Irske, tako kao vi je bila, kudrava i crvenokosa, kao da je ispala iz onog Fordovog filma...Kako rekoste? E, "Miran čovek", takva.
I pobožna, nego kako. Hrist i Božić i Uskrs i sve po redu. Dobro, slavili smo i ovo drugo, Pesah i Hanuku, ne kažem da nismo, ali molim Vas lepo, Lenijeva majka je hrišćanka, nema nikakvog govora o "zaveri", Bože me sačuvaj. Ja sam mu lepo rekao, a on je odmah počeo da povezuje ceo dogadjaj sa zakonom brojeva, kao da bi svaka šuša time mogla da se bavi. Ej, zamislite mene, prodavca cipela, kakav crni zakon brojeva, nema to veze sa tim. Hoćete da znate šta je stvarno bilo? Evo, sad ću da Vam iskreno ispričam, delujete kao fin čovek.
Kažem, dodjem ja kući sa saznanjem da ću da živim još tri do četiri meseca, kako mi lepo rekoše ta gospoda, lekari. Ne smem malom da kažem. I onako je sav depresivan, šta će mu još i ta briga. Po ceo dan gleda te filmove, od aviona mi brunda u glavi, kao da mi je pista u dnevnoj sobi. A i ja znam, ako se to ne reši uskoro, biće prestar. Pa on ima 24 godine, nije to malo.