6. april 1992. – 21. novembar 1995.

SARAJEVO – Bosna i Hercegovina – Bivša Jugoslavija
"Mogu da ti pričam o smrti…video sam je dosta blizu, u onim trenucima kada je tišina potpuna, nekad kad spavam te misli mi dodju. Kao lepet krila, ono što slušam je prvo udaljeno a onda se bliži i bliži, pomera, formira, valja.I onda zvuk… i slika…. postaju isti, dobijaju vezu, logiku. Znam da zvučim nerazumljivo, sada i sam sebi ponekad nisam jasan. Tako je to godinama, od kada sam stigao na ovo grešno tlo. Grešnik u prokletoj zemlji. Mali ubica…medju krvnicima, drugi medju jednakima. Znam za smrt, znam kako će izgledati kad dodje. Potpuni mir će prekriti samo jedan nepravilan, umešten zvuk i onda će sve stati. Znam je i čekam je. Smiren sam."
Sedim pored kreveta koji bi trebalo da bude samrtnička postelja. Tako izgleda. Soba sterilisana, navučene zavese, svetlost se probija i potvrdjuje belinu scene. Bolesnik govori tiho, isprekidano, na momente nerazumljivo. Svaki dah hvata sa tegobom, i izgovorene reči bi mogle da imaju težinu poslednjih, što je možda posledica bunila a možda i drame trenutka. Ne znam kako će izgledati kad budem umirao, da li ću biti patetičan. Da li zna iko?
Ime umirućeg je Majkl Fjuri, što nije pravo ime, već preko potreban pseudonim. On je osoba bez identiteta, bez podatka o postojanju, bez otisaka prstiju. Rodjen je u Velikoj Britaniji, u siromašnoj londonskoj četvrti, onoj koja poslednja krije sve njegove tajne. Izgleda obično, kao dobri nenametljivi sused, koji zaliva cveće kada smo na putu… Takav je barem na jedinoj slici koju posedujem, mada ga je ovde, ispred mene, bolest izobličila i osim očiju, nema sličnosti sa čovekom na fotografiji.
On, koji umire, to čini u već mrtvom Sarajevu. Čovek umire u mrtvom gradu, u centru Evrope, sjedinjenje prestonice planete.
Ja sam Robert, onaj koji osluškuje na uzglavlju, novinar. Stigao sam u Sarajevo čim je moj urednik, vlasnik najvećeg irskog dnevnog lista, u strogoj tajnosti saznao da je Fjuri pušten iz logora i da je u bolnici. Do tada, niko nije bio siguran da Majkl Fjuri uopšte postoji. Mit o njemu širio se po krugovima raznih službi a povremeno bi priča procurela i preko dozvoljenih granica. Nije bilo nikoga da potvrdi ali ni da demantuje postojanje organizacije kojoj je pripadao, životnog puta kojim je hodio, osim velikog broja mrtvih, koji, osim ako se ne desi čudo, ne govore. Legenda o beskrupuloznim engleskim obaveštajcima se rasplamsala posle velikog masakra iz 1992 i šuškanja o mogućnosti da je na mestu zločina vidjen neko blizak pojedinim članovima Parlamenta. Irska republikanska armija je optužena za zločin, ali su počinioci ostali nepoznati. U društvu novinara, glasine su, naravno, metastazirale….
Dakle, došao sam u slabo zagrejanu i slabo osvetljenu sarajevsku bolnicu da intervjuišem možda najvećeg ubicu engleske obaveštajne službe. Uslov za dobijanje intervjua bio je da se predstavim kao Amerikanac i da, na par dana, potpuno prilagodim svoj akcenat ovoj novoj situaciji. U Sarajevo sam, pored sredstava za ličnu higijenu, par toplih stvari i rezervnih kaseta poneo i pregršt principa o moralu, etici i odnosima prema svetskim zlikovcima jer novinari su objektivni i strogi prema sebi. Uzdahnuo sam i prišao prozoru. Dugo me nije bilo kod kuće ali kako vreme odmiče, sve lakše i brže zaboravljam i Irska sada biva lepa uspomena na koju pomislim na trenutak dok, kroz okno, vidim izmaglicu sarajevskog jutra. Ovde, u Bosni, nije bilo teško setiti se zemlje zelenih proplanaka i teških kiša.
Potrebni su mi svi aspekti njegovog života: Organizacija, odnos sa ženom, razlozi ogromnog patriotizma, kao i odgovor na presudno pitanje: Da li se kaje? Fjuri je odličan sagovornik, o svemu govori sa fotografskim pamćenjem i nije mi teško da napravim dobar članak. Kaže, sve je počelo hladne zime na početku decenije: