29. maj 1991. – Sreda

Beograd
"Srbija , Srbija, Srbija" – čuo sam dok sam stizao na Trg, kolima koja su se jedva probijala kroz masu. Dušan je promolio glavu napolje, izašavši kroz prozor skoro do pola.
"Ustala je Srbija" – vikao je razulareno i pokušavao da sa obe ruke pokaže po tri prsta okupljenoj "braći". Teško sam se približavao Pozorištu i uskoro sam shvatio da moramo da stanemo jer je besmisleno. Ili ćemo zgaziti nekoga. Što i ne bi bilo tako loše.
"Niko ne bi primetio" – rekao sam naglas, Dušan nije čuo i zaustavio sam auto.
On je prvi opazio Batu i Nemanju koji su, očigledno pripiti, stajali pored upaljene baklje. Skandiranje.
Dosadno.
Samo neki eho, kao "…zda,…zda". Kad veliki broj ljudi urla jednu istu reč, čuješ samo poslednji slog. Možda to mogu da imitiram ove godine na ispitu za glumu, kao
"Šta ste spremili?"
"Masu koja skandira." I onda poČnem sa "…ija,…ija". Lupam, šta ću na tom prijemnom kad ću ionako pući i šta da radim i ako me prime, od čega da živim, moraću da otvorim kokice ili pljeskavičarnicu…
"Gladan kao mećava" – kaže Bata, a Dušan ga ubedjuje da može da se kaže jedino:
"Jede kao mećava" i dok pijanci raspredaju o pravilima srpskog jezika ja shvatam da je Nemanja nestao i da je verovatno tamo gde su oni koji se najviše lože.
" Gladan sam u svakom slučaju, kako god hoćeš to da kažeš, kao vuk…" objašnjava Bata i dalje.
"..če,..če,…če" odjekuje ime, kao da im je sada najbolje. Napaljenje. Nemanja je okačen na spomenik Knezu, kamere ga snimaju i na trenutak pomislim na njegovog oca koji će ga videti i koji ni večeras nije mogao da se prelomi i navija za suparnički tim. On je vatreni navijač jednog drugog kluba, za koji kažu, se ne navija već se voli, i smešno mi je sve to, jer svi su isti i nema razlike, jedanaest preterano plaćenih tupana se jure po terenu a ovi manje sposobni za to im se dive, pa onda naskaču jedan na drugoga, na krkače...čak se i ozbiljni ljudi ponekad ozbiljno raspravljaju o fudbalu, ali to nije ta priča, to je ono "čiji je veći", a njima, koji se toliko pale, je, verujem, sasvim mali. Pokušavam da se setim za koga je moj otac navijao ali je sada već nevažno i ja sam gladan, hoću da konažno odemo na sedeljku.
"Brate, krenuli smo? Jebote, da li shvataš da večeras počinje istorija, čoveče istorija srpskog fudbala, Srbi sine, kako smo ih napunili, a? Najjači smo!!! Jebaćemo ih, čoveče, Tudjman može da nam puši…"- Nemanja se pridružio Bati i Duletu i valjda im objašnjava šta je ovo čemu prisustvujemo. Bata s vremena na vreme vikne "Srbija" iako smo već dalje od mase i glupo mi je da ih pitam o vezi Srba sa timom sastavljenim od premalo onih koji se prezivaju na
"ić" i kakve veze sa svim tim ima Tudjman i pokušavam da ne budem toliko ciničan, dižem tri prsta i vičem nekoliko parola koje sam čuo u proteklih pola sata, onda se setim lika koji se zove Vinston Smit i shvatam da nikad neću postati iskreni fudbalski fan.
Vozim ka Novom Beogradu, automobili koji mi prolaze sa druge strane trube i ablenduju, ponekad i ja to uradim, pogotovo ako su ribe unutra, na radiju je "prigodna" muzika" We are the champions" i to mi je glupo, tražim kasetu… "Sveto mesto dragi slušaoci je stadion Sveti Nikola, gledalaca preko pedeset hiljada, sudija Tulio...