9. mart 1991. – Subota

...Zatvorio je knjigu. Sve je to samo pitanje dlake i ćudi, pomisli, dok je ustajao i prilazio ogledalu. Zastade i pogleda se. Video je čoveka, starog oko šezdeset godina, mada to se nije moglo proceniti samo slikom unutar stakla kroz kojeg je video sebe samog. Samo neko ko je znao mogao je da sa sigurnošću da tvrdi koliko je godina prošlo. Bio je prosed, visok i delovao je kruto. Imao je takav stav, ruke uz telo, pogled prav i čvrst, ledja i grudi ispršenih, kao da ih gura ka napred. Velikom šakom držao je džepno izdanje knjige, dok je drugom rukom prošao kroz kosu, dovoljno gustu. Pomislio je na svoju majku i na njenu Crnu Goru. U Zeti je već toplo, možda bi mogao da ode dole kad se ovo završi. U trenu, čudna misao ga obuze i strese se skroz. Koža mu postade topla od ovog oseta, zatvorio je oči, kapcima stiskajuci beonjače i zenicu ali misao ne ode nigde. Video je Zetu kako gori, video je upaljene plastove sena i ljude kako beže. Veoma jasno, video je put do Titograda, zapaljen, i vatra ga obujmi i unutra i spolja. On otvori oči, skamenjen mišlju i ponovo se pogleda u ogledalo. Ništa se nije promenilo, prizor je bio isti kao onaj koji je ostavio pre prividjenja.
Ovo se dogadjalo i ranije. Vizije dogadjaja koje nisu podsećale na zaboravljene pa pronadjene uspomene i koje nisu imale znake ičega poznatog. Dešavalo se i ranije ali nikad toliko verno, toliko fizički. S vremena na vreme, realnost samo promeni boju i oblik pa ga kroz nemerljiv tunel sprovede u neko drugo vreme, na drugo mesto i onda oseća isto ono što bi osetili oni čije misli pohadja, kojima, bar je tako mislio, ulazi u živote. Nikome nije govorio o svom malom, neželjenom talentu, o tome da je, u trenucima samoće, neravnomerno ali već deceniju, mogao, iako neoštro, da vidi budućnost. Saznao je nedavno da fobija proističe od grčke reči phobos i da, u stvari znači strah od samog sebe.
Trebalo je da putuje, kada je shvatio. Onoga dana kada je saznao, snažan zemljotres je pogodio mali grad na obali. Kuça u kojoj je trebalo da odsedne srušena je do temelja a svi koji su unutra bili, zauvek su ostali njeni posetioci. Tog jutra trebali su da podju na porodični odmor, sin je bio još mali. Vozio je sporo ali je odjednom, ne znajući zašto, namerno skrenuo u obližnji jarak. Žena ga je optužila da je nemaran, a sin je bio hrabar pa je pokušao da učestvuje u nameštanju gume. Pre nego što je završio,a dok su žena i dete ispijali sokove na bankini magistrale, probio je gumu velikim nožem koji je stajao u gepeku. U grad su se vratili sa dobronamernim kamiondžijom, nevoljno je slušao prigovore žene ali je znao da su spaseni. Uskoro je stigla vest a on je prvi otišao na mesto tragedije. Sve je izgledalo tačno onako kako mu je, iz dela bića koga nije bio svestan, nagovešteno. Više se nije igrao sa porukama koje su stizale ali se svaki put nadao da je poslednji i da će se nekad otresti paučine prikazanja isprepletane svugde unaokolo.
Do sada je bio u polumraku, pokušavao da poãne da čita, misleći na to koliko propušta… Preko dana, obavljajući svakodnevne poslove, mogao je da se skoncentrise na život koji ima, ali su svi ovozemaljski planovi imali u sebi i jedan tanušni veo nade u prolaznost vizija, sablasti, nakaza njegove svesti koje su remetile običnog smrtnika koji je toliko strašno i željno očekivao da će postati.