28.jun 1989. – Sreda

Tamo gde se zora prelamala u tačci spajanja mora i neba, stvarala se zamišljena granica. Grupa izbledelih i umornih ljudi sedela je, raštrkana, na kamenim obroncima ostrvceta. Razmazana šminka na licima žena i zapaljene cigarete u rukama muškaraca znaci su koji govore o noći prepunoj neobičnih dogadjanja. Ukočenih fizionomija, sa kojih kao da je grč upravo spao. Ćutali su i sve je ličilo na sliku. U daljini se, posle izvesnog vremena, pojavio brodić koji se približavao. Niko od ljudi nije vikao ili podigao pogled. Brod je, sasvim sigurno, prilazio upravo njima. Čim se primakao uz malo pristanište žene su nemo ustale. Muškarci su ih, u istoj tišini, sledili. Najmladji od njih odgurnuo je čamac od obale i, hodajući kroz suncem nezagrejanu vodu, utrčao unutra. Početak priče, čiji je kraj bio ovaj prizor, dogodio se dvadesetčetiri sata ranije.
Staro učenje kaže da ceo svet, na svojim plećima, drži 36 pravednika. Oni se ne poznaju medjusobno. Nose teret čovečanstva i teže im je no drugima. U poslednjim trenucima noći, pre no što se baršunasto, belo jutro otvorilo nad morem, uz obilje zvukova koji kao da su dolazili sa dna poruženog pa zaboravljenog grada, pomislio sam da na bilo čijim ledjima, želeo on to ili ne, može stajati budućnost. Ono što sam saznao od eha potopljenih ruševina je da će teret mog naroda biti vek koji dočekujemo, da će naša sloboda postati kao i za mnoge, ravna prokletstvu, i da ćemo sami birati i guje i kerbere koji štite pravednike, od nas, grešnika.
Dubrovnik, Hrvatsko primorje, SFRJugoslavija
"Manijak se zvao Maksimilijan, što je bilo ime, koje je, pretpostavljam, izmislio. Posle četvrtog gledanja te imbecilne predstave prišao mi je i rekao: Gospodjo, sve bih dao kada bih mogao da, samo na trenutak, udjem u Vašu svlačionicu, i da Vas posmatram dok se odmarate…Tu sam shvatila da je potpuno odlepio i da nije samo jedan od obožavalaca. I znaš čega sam se setila…znaš čega? Onog ludaka što se bio zaljubio u onu kakosezove Džodi, Džodi Foster pa je hteo da ubije Regana…Da privuče njenu pažnju. To je tačno taj tip, manijak, kažem ti…"
"Da, možda je to moglo da ga inspiriše, da baš danas recimo, privuče pažnju javnosti. E, Lana, ajde pogledaj na TV-u, možda ga vidiš u masi, tu u prvom redu…"
"Ma daj, ne lupaj. Ali takvi ljudi su stvarno u stanju…."
Lana nikada nije spominjala da je imala bilo kakav intimniji kontakt sa Djordjem. On je to takodje poricao. Većina ekipe se bavila njihovim odnosom i to je bio najveći trač na početku našeg zajedničkog rada.
Dubrovnik je najlepše mesto na svetu. Nisam voleo ni jednog od njegovih stanovnika, što je po Darelu bilo neophodno da bi sa zaljubili u neki grad, pa da tvrdim tako. Nisam čak ni mnogo putovao. Pre nekoliko godina, recimo, išao sam u obilazak Evrope kolima ali sam ostajao prekratko. Ipak, mislim da sam tada pomislio da bi i ti gradovi postali isti kada bi dovoljno dugo živeo u njima. Nemam nikoga odavde, moje klupko ljubavi i fascinacije odvijalo se turističkim posetama i, u poslednjih par godina, osmišljavanjem scenografija za pozorišne predstave. Ima nešto skriveno ovde. Aerodrom je udaljen na oko 45 minuta vožnje i svašta je tu čudno. Sletanje je komplikovano, duva jak vetar, posle velikog zaokreta koji mora da napravi, avion ponire i onda se zaustavlja. Iz Beograda smo krenuli jutarnjim letom u šest i pet, i kao da niko nije bio na svom mestu. Dok su pokušavali da organizuju početak pripreme predstave, podela se menjala, odasvud su stizale vesti kako je neko trudan ili ima cirozu. I zato, mogu da kažem da je predstavu pratio mali urok još od samog početka. Lanin sin Nemanja je, bač pred put, slomio nogu. Zamalo da i ona otkaže, što bi nas sigurno dovelo u nemoguću poziciju. Djordje je uspeo da je ubedi, ali se ona pojavila na aerodromu vidno potresena, što sam primetio tek kada je skinula šešir. Ako bi nas neko gledao sa strane, rekao bi da smo izgledali smešno. Bio sam im kao sin u, doduše novoj, majci sa natpisom "The Clash", farmerkama i platnenim patikama. Garderobu sam nosio u kamperskom rancu a kasete i knjige u velikoj ručnoj torbi. Djordje je takodje bio pomalo odrpan, kao reditelj – egzistencijalista, imao je dugačku kosu, iako proćelav, vezivao je mali rep na kraju. Nikad mi nije bilo jasno kako, ali je uvek uspevao da deluje blago preplanulo, kao neki barba, što je valjda bio rezultat dugih vožnji gliserom po Savi. Kružila je i priča da ima kvarcnu lampu u kući ali su koleginice govorile da je jako privlačan, mada je već bio bliži šezdesetoj. Mislim da su žene ipak želele autoritet koji je širio za sobom kao moćni afrodizijak. Lana je bila dekoncentrisana, nosila je ogroman šešir i muštiklu. Plava, visoka sa dubokim dekolteom na tamno ljubičastoj, svilenoj, možda preuskoj haljini. Bila je diva, sa karijerom punom impulsivnih obrta i nedoljivim kapricom da sve, ama baš sve, pije iz čaša za penušavo vino. Ta njena izjava, data popularnim nedeljnim novinama, u tekstu pod naslovom "Šampanjac na vulkanu", i propratna fotografija, nje, podatne, u bade mantilu, koja pije mleko iz visoke čaše, značila je za domaće zvezdano nebo kao ona izjava Merilin Monro o Šanelu 5. Svako od nas mladjih je, barem nekoliko puta u adolescentskom periodu masturbirao na scene obnažene Lane, kojih je u filmovima tadašnje produkcije bilo pregršt. Mislim da je ona bila moj prvi seks simbol.